Piše: Miroljub Domazet – esejista, ljubitelj umetnosti i kolekcionar. Svoj stan odavno ne kreči, jer su zidovi od poda do plafona potpuno prekriveni slikama. Njegovu knjigu „Poema Karanovca“ kritičari su ocenili kao „valjan dokumentarni prilog kulturnoj istoriji Kraljeva, jer se bavi običnim čovekom, njegovim vrlinama i manama, svakodnevnicom, životom pored Ibra, a ne makroekonomskom političkom istorijom“

Pred kraj XX veka potomci obnavljaju istoriju: kao i preci pre tri stoleća, započinju pečenje rakije na pretekloj desetini voćnjaka. U vremenskoj distanci sputanosti sopstveničke preduzetnosti, osim članova porodice, niko nije uspeo da sazna tajnu tehnologije rakije iz Rakije.

Prve decenije novog milenijuma započinju Rakijski susreti spoznaje. Ustaljuju se posete Rakiji da bi se degustirao brend iz Rakije, koji posle konzumiranja satima iz ždrela vraća u usnu duplju prijatne ukuse i mirise. Ugodnost je povećana poželjnim miomirisom đerzonki od rašeljke i alkoholnom kapljom mйlja, propolisa i mleča vanilinsko – četinarskog bukea.

Prema defterima, pisanim dokumentima iz XVII veka: Porodica Đusić se iz kasabe Karanovac preselila nešto severnije, u selo Gledić, po kome i gromadska planina do 922 m. nadmorske visine dobi ime. Kasnije će Karanovac u Srpskoj revoluciji biti spaljen od ustanika Crnog Đorđija te varoš, mahala od drveta, smeštena između dva izvora – dve Zlatarice, postaće zgarište i Sijaće polje. Čaršija Karanovac će biti obnovljena na uzvišenju kod šančeva, a vremenom promeniti ime u Kraljevo, udvorištvom stanovnika prema novokrunisanom kralju Milanu Obrenoviću. Novim laskanjem, posle II svetskog rata, ovog puta boljševicima, izvesno vreme će bivše domicilno mesto Đusića biti titulisano kao Rankovićevo.

Objava iz 1841. godine

U Glediću, na kupljenom imanju nadmorske visine 500 do 650 metara, Đusići zatekoše mlad šljivik. Na severnoj padini, dok kopahu temelj kuće moravske arhitekture sa podrumom i prizemljem, pronađoše lulu od vesele mašine.

Ni slutili nisu da će ih ovo predskazateljsko otkriće u svim narednim eonima porodice opredeliti novom životnom vjeruju. Po legendi, zbog opisanog događaja, zaselak u kome se nalazi imanje porodice Đusić opredmećuje toponim – Rakija.

U kontinuitetu se krče hrastove, cerove i bukove šume te proširuju šljivici. Pripremaju se za duge zimske dane osnovne namirnice: iz sušara kao krajnji proizvod izlazi suva šljiva, u kazanima leparcima destiluje prepečenica, na cigančarima ukuvava pekmez. Od lične potrošnje počinje da pretiče. Polovinom XX veka voćnjaci se prostiru na 15 hektara. Finalni proizvodi se voze u Peštu i Vienu.

Viđena i uvažavana u čitavom Gružanskom srezu, porodica Đusić do II svetskog rata uvećava proizvodnju i proširuje asortiman. Uz prepečenicu tu su još: travarica, orahovača, drenovača, jabukovača…

Ali, na žalost, početak novog svetskog rata je i kraj manufakturne proizvodnje porodice Đusić; to je i začetak kraja esnafskog načina života. Slede rekviriranja nove vlasti, oduzimanje zemlje, drakonski porezi, šikaniranje, ubistva domaćina četničkog kraja, rečju: zatir domazluka i srpskog sela.

Tek po okončanom samoupravnom socijalizmu, pred kraj XX veka, potomci Đusića, kao i njihovi preci pre dva stoleća, kreću ispočetka. Pretekli voćnjak od 2 hektara, sa autohtonim sortama šljiva (crvena ranka i požegača), uživo svedoči pripovesti o tome kako su Leko i Taso živeli i trgovali, te kako su Petar i Lena gazdovali. Na svu sreću niko nije uspeo da prisvoji i obznani tajnu koja se prenosila sa kolena na koleno, pa se u naše dane, preko rakije iz Rakije – zaštićenog porekla, iznedrava skrivena specifična tehnologija.

Poznata kroz vekove po svom gostoprimstvu, porodica Đusić je u svakom putniku namerniku gledala radog gosta, u svakom zemniku su očekivali i videli prijatelja i rođaka.

Francuzi iz Santa Foe – Pariz

Danas se organizuju Rakijske turističke seanse. U Rakiji posetioci mogu da vide tradicionalnu proizvodnju u dvestagodišnjem autentičnom okruženju i dive se kačari, vajatima, kućerima, katavama, mlekarima, pekarama, pušnicama, košarama i štalama, da uživaju u netaknutoj prirodi uz dobru kapljicu, zdravu hranu.

Osveženje ih čeka i sa mnogih izvora, čak i mineralnog a sve to na jugu Šumadije između Kraljeva i Kragujevca. Grgoljeće ledene sopote na posedu Đusića već su posetili gosti iz Italije, SAD, Francuske, Rusije kao i mnogi drugi zaljubljenici u prirodu i rakiju Srbije. I za sve ovo što savremenicima mogu da ponude, Đusići duguju Milenki i Radojki koje u najtežim vremenima čuvahu korene od zaborava i propadanja i predadoše.

Za rakijom iz Rakije se ponovo jagmi, gledićka ljuta je opet čuvena. Dragana, praunuka Petra i Lene, reši da sa mužem i ćerkom Lenom obnovi leskove sušare, zasadi još više voćaka na gajnjači Rakije: šljiva, jabuka, oraha. I ne samo to. I potomci su prihvatili geslo: Ne stavljaj u kacu šljivu koju ne bi pojeo! Ne skupljaj je dok nije posuta peludom! Sudovi treba da budu apotekarski čisti! Kace po punjenju moraju pokrovom biti zaštićene od sirćetuša… Tradiciju i specifičnu tehnologiju i dalje ljubomorno čuvaju. Pretpostavljamo da samo šapatom Đusići iz zaselka Rakija, uz kazan se dogovaraju. Ne treba im zameriti – rakija iz Rakije nije slučajno bistra kao Rakijski potok. A on, kako kaže predanje, ostaje bistar i posle najvećeg dažda. U čemu li je tu tajna?

Rakija iz Rakije stvara konzumentu poetsko raspoloženje, budući da je etanol očuvan i nenarušen kao da je direktno ekstrahovan iz lekovitog bilja: majoran, žalfija, ruzmarin, majčina dušica, nana, kamilica, hajdučica…

I zbog svega ovoga ne čudi da je rakija iz Rakije osvojila mnoge nagrade za kvalitet. Jedno od prvih prestižnih priznanja je zlatna medalja sa Novosadskog sajma 2009. godine.

DAKLE UŽIVAJTE U VODI ŽIVOTA, ŠUMADIJSKOM ČAJU, PREPEČENICI IZVANREDNOG BUKEA, NAJPITKIJOJ RAKIJI IZ RAKIJE

Članak Tradicija Rakije: kratka istorija srpske porodice kroz dva veka postojanja se pojavljuje prvo na Rakija iz Rakije.