Добивши ову тему, дуго сам размишљала о чему бих то могла да пишем. Прве идеје које сам имала, сводиле су се на одређене примере из уметности, као што су слике, цркве, археолошка налазишта и слично. Ипак, ништа од тога није, тако рећи, моје. Из тог разлога, одлучила сам да овај рад посветим ономе што припада мени и мојим родитељима, а кроз деценије је био важан део мојих предака. У питању је имање у селу Гледић, у малом засеоку званом Ракија.

Вељовић Лена, студентица прве године Историје уметности Филозофског факултета у Београду – ИУ 24/15

 

 

Село Гледић налази се између Краљева и Крагујевца, односно на самом рубу краљевачке општине, на обронцима Гледићких планина по којима је ово село и добило свој назив. По народном предању овакво име су добиле јер се са њих ,,далеко гледа“. Њихова надморска висина, између 300 и 700 метара, идеална је за шљивике и то за старе аутохтоне сорте, Црвену ранку односно Шумадинку и Пожегачу то јест Маџарку, које моји родитељи традиционално узгајају у засеоку Ракија.

Постоје два веровања о настанку овог занимљивог назива.

 

Прво веровање се односи на поток који туда протиче и који, чак и када су највеће кише, остаје бистар попут ракије. Са друге стране, прича коју сам од малена слушала и која ми је омиљена каже да када се породица Ђусић у 17. веку доселила у село Гледић и нашла имање на ком ће почети изградњу своје куће, која на истом месту стоји непромењена и дан данас, приликом копања темеља куће наишли су на лулу од казана за печење ракије.

 

Била ова прича тачна или не, породица Ђусић од 19. века бавиће се производњом ракије. Пар година касније ће, отац мог чукундеде, Тасо са својим братом Леком започети са трговином свиња где ће своју ракију купцима носити као поклон, те ће она још далеке 1889. године стићи и до Беча и Пеште. Данас је наша ракије стигла и много даље, обишавши читаву Европу и стигавши чак до Америке, Кине, Аустралије…

 

Већ више од 100 година моја породица баштини традиционални начин припреме ракије. Све почиње са мобом, када се уз помоћ комшија и пријатеља беру шљиве из четири воћњака. Да будем прецизнија, те шљиве се не беру ручно већ се скупљају са земље када оне саме падну са дрвећа након пуног зрења или тако што их људи отресу. Те шљиве се потом стављају у каце, направљене од храстовог дрвета, и ту остају све док се не заврши ферментација ( или врење ), односно док се воћни шећер не претвори у алкохол при чему се испушта и CO2. Те каце се веома добро чувају тако што се повезују ручно тканим чаршафима, који искључиво за то служе, како у њих не би улазиле мушице. Конкретно за Црвену ранку врење траје двадесет један дан.

 

Након ферментације добија се воћни кљук који се пече и тако се добија прва дестилација односно мека ракија, а касније печењем меке ракије добија се и друга дестилација или препек. За ове дестилације потребни су бакарни казан, табарка која се напуни хладном водим и лула то јест бакарна цев која спаја бакарни казан и табарку. Када се казан напуни кљуком или џибром, на њега се стави поклопац од бакра који се около облепи смесом од пројиног брашна и мекиња ( то могу бити и глина и пепео или слично ). Важно је да буде добро запечаћено како пара не би излазила из казана.

 

Тек се онда заложи ватра, која је на почетку јака, а до краја све слабија и слабија. Настаје пара која пролази кроз лулу до табарке у којој је вода хлади и тако она постаје течност, која одатле тече у дрвену посуду од храстовине која се зове постава. Прво се одваја првенац то јест један посто који није добар за квалитет ракије, а потом се одваја и патока ( кисела ракија која је неукусна, слаба, па чак и бљутава ). Из тог разлога мој тата понекад каже како је ракија само срце између првенца и патоке. То срце после иде у храстову бурад у подруму на одлежавање и старење, јер што је старија то је боља, а и поред тога добија додатан квалитет из храстовог бурета.

 

Некада је свака српска кућа имала свој казан за печење ракије. То је било место где би се породица окупљала, и млади и стари, и уживала у овом занимљивом процесу уз разговор и смех. И сама имам пуно слика из детињства где сви стојимо окупљени око казана, али поред својих слика видим и слике из различитих година, испуњене различитим људима. На некима су моји мама и тата, на другима моја бака и њена мама, а на некима и људи које не препознајем. Када би их неко све упоредио закључио би да иако је нека слика из 2009. а нека из 1939. године, да људи на њима стоје на потпуно истом месту. Месту које се од када је саграђено, пре скоро 200 година, ни мало није променило. Мењали су се људи који су у њему проводили време, а оно је остајало исто као сведок прошлости моје породице који нас све заувек повезује.

 

Све ово, традиционални начин припреме ракије али и атмосфера у којој она настаје, на предлог Снежане Ашанин, кустоса музеја у Чачку, препознао је UNESCO као светску нематеријалну културну баштину.

 

Као што сам поменула, отац мог чукундеде Тасо је заједно са својим братом Леком видео пуно света на својим путовањима. Зато су, када су се вратили у Србију, одлучили да оно што су видели у другим земљама створе у свом домаћинству, како би олакшали животе својих породица. Двориште су оградом поделили на два дела. Један део чиниле су куће за становање и рад, а други је био одвојен за стоку. У том породичном делу налазио се дрвени објекат који су звали зграда, иако је њега чини само једна соба чији су прозори прекривени металним решеткама. Она је служила за одлагање ћилима, душека, вуне и других вредних ствари за које није било места у главној кући. Такође, у тој соби спавао је најстарији мушки члан породице.

 

Испред зграде налази се тераса која се зове вајат. На њој би се газда куће састајао са угледним члановима заједнице или са људима са којима је обављао неки посао, а приступ самој соби имали су једино домаћин и његова жена. Данас зграда стоји у свом изворном облику, а мој тата воли ту да проводи време па чак и некада да спава.

 

За производњу и печење ракије свакако најважније место у дворишту је качара. Поред тога што служи истој намени као и 200 година раније, она изгледа потпуно исто као и када ју је Тасов отац саградио. Изграђена је од тесаних брвана који су на посебан начин слагани уз стубове без ексера и закивања. У њој се налази казан и каце за ферментацију, а о њеној старости сведочи натпис изнад улаза на ком пише: ,,Срећна Нова 1900.“. Почетком 20. века, саграђена је још једна кућа, у шумадијском стилу. Њу су тада звали новом кућом, а чиниле су је две собе и сала за госте у коју може да седне тридесет људи.

 

У сали се налазе четири велика стола која су специјално прављена за њу, а око њих су клупе. И столови и клупе израђени су од дрвета са нашег имања. Зидове сале красе старе и нове породичне слике и иконе. Од када постоји, ова просторија служила је за прославе оних највеселијих дана попут слава и рођења, до оних најтужнијих као што су сахране када би сандук био изложен приликом изјављивања саучешћа. У годинама када су се вести слушале преко радија, он је стајао баш у овој соби где би се сви окупили да чују новости, а данас пошто се радио више не користи окупљамо се ту како би се на кратко вратили у виртуелни свет јер је то једино место у близини на ком има сигнала.

 

Читава ,,нова“ кућа ,изграђена од печене цигле са плафоном сачињеним од мешавине блата и трске, налази се на стрмом терену са темељем од камена чија је једна половина ван земље, а друга је укопана у њу. То место чини подрум где данас моји родитељи чувају буриће у којима је ракија, а у стара времена он је служио као природни фрижидер те се ту чувала и храна, јер би лети унутра било хладно док би зими то била најтоплија просторија. Зато је и остала традиција да се лети када су велике врућине ту износи сто и да се једе.

 

Због толике историје ове куће, моја породица се веома труди да је очува онаквом каква је одувек била, али нажалост кући која је проживела бројне земљотресе и бомбардовање постаје све теже и теже да опстане. Моји родитељи су тренутно у процесу стављања ове куће под заштиту државе и у преговорима са одређеним организацијама које се баве реконструкцијом објеката уз помоћ традиционалних материјала покушавају да омогуће овој кући која оваква стоји већ сто година да поживи још многе године које долазе. Како су времена пролазила и како се све развијало тако су се и куће у нашем дворишту развијале.

 

Почело је од мале куће са једном собом, преко куће са три просторије, све до модерне куће у којој ми данас боравимо када одемо у село која има пар соба, кухињу, трпезарију и купатило. Тако видимо године прогреса без уништавања оног претходног, све три куће стоје заједно и на неки начин употпуњују једна другу. У дворишту су постојала још два објекта али она ипак нису преживела суровост времена. Са друге стране ограде у делу одређеном за стоку, стоји штала изграђена 1920. године. Ова информација позната нам је јер је тетка моје баке, која је тада похађала нижу гимназију (од петог до осмог разреда) у Крагујевцу где је и живела, када би дошла назад у Гледић радницима односила воду.

 

Важно ми је и да поменем да Леко и Тасо поред тога што су градили своје домаћинство по узору на оно што су видели на својим путовањима по Европи, инсистирали су да сва њихова деца, и мушка и женска, буду образована те су и своју децу али и своје потомке слали на школовање сматрајући да је то оно најважније.

 

Сада свакако поставља се питање да ли и ја планирам да наставим да баштиним све ове дуге традиције моје породице. Да сам на ово питање морала да одговорим пре само пар дана вероватно бих рекла да ме то ни мало не занима, али док сам писала овај текст схватила сам колико је вредно све што имамо и да нема пуно људи привилегију да има тако богату историју, не само на папиру, већ и да је посматра испред себе и да и сам буде део ње.

 

Важно је бринути о прошлости јер она чини велики део онога што смо ми сад, били ми свесни тога или не. Тако да ћу се потрудити да у будућности моја деца и све будуће генерације буду свесне богатства које имају у селу Гледић, у једном малом засеоку званом Ракија.